РОДОСЛОВ ПРЕНЕМАЊИЋA


РОДОСЛОВ ПРЕНЕМАЊИЋA

У аналитичким студијама се јасно види начело, да моћни владари не могу бити производ воље било ког појединца. Један човек не може да створи религију или државу, јер су племе и братственици одувек били расадник великих владара у српском народу. Зато, Н. Радојчић напомиње, да наши историчари често пуштају државу Немањића да изникне ниоткуда: "Гдје је икада тако моћна држава израсла из ничега"?

Отуда, у читавој повесници српској нема замршенијег одсека, као што је порекло Стефана Немање, великог обновитеља народног и државног уједињења српског (С. Богдановић). Прави разлог ускраћивања Немањине генеалогије је прикривање у циљу умањења његовог значаја, коме је на руку ишла историјска пракса, да све што је добро у српској држави и цркви почне са Стефаном Немањом и Светим Савом. Постоји примедба, да Немањини најближи директни потомци нису оставили генеалошког трага, али, Првовенчани као и свети Сава у хиландарској „Повељи Симеона Немање“, ставља акценат управо на очево старо порекло: "Стога по многој својој и неизмерној милости и човекољубљу дарова наших прадедова и наших дедова, да владају овом земљом српском...обнових своју дедовину...

Свакако, да девет очева Немањиних представљају класичан пример опструкције у српској историографији. Да је којим случајем, Немања остао на статусу жупана Топлице и Расине, давно би се знао његов отац и све о њему. По свој прилици, први родослов династије Немањића написао је Константин Философ. То је наручени родослов, написан 1431 године у циљу потврде династичке везе, између деспота Стефана Лазаревића и Немањића, који се изводи од Констанција Хлора оца цара Константина, али без навођења генеалошких података у периоду од 876 година или 30 пасова!?

Константин је први назвао оца Немањина именом Тихомиљ, а ова озбиљна комедија, временом прелази у две хипотезе: прва је српско-руска с Константином Философом на челу, а другу је од стране западњака угурао Мавро Орбини. По њему је Немањин отац од неког попа Стевана, односно његовог сина Љубомира. Исти Орбини укључује и Десу, па можемо да бирамо кога хоћемо. Касније се у српска генеалошка кола товаре бројни западни, грчки, руски, бугарски и остали учењаци, додајући у српски багаж бројна имена једном једином човеку.

Заиста, је требало блаженог незнања историје, па да се поверује у могућност родослова Немањића како га је исписао Константин Философ (Н. Радојчић). Где је основа постанка Немањиних очева у личностима Уроша I, Десе, Стефана Вукана, Градихне, Десислава и на крају Завиде? Највише ових имена је постојало у нелегитимној династији Вукановића. Историчарима је остало на располагању, да бирају оца Немањина између Стефана Вукана, Уроша I и Десе, а касније су њима придружили и Завиду, како је било друго име Грубеше брата Немањина, који је погинуо у бици код Пантина 1159 године.

Намера погрешног тумачења Немањиног родослова, стоји добрим делом у вези нелегетимности лозе Вукановића, дебело орођених с угарским Арпадовићима (Србима католицима а не Маџарима!). Када је Немања већ постао то што јесте, згодно је било имати га у роду, али, да би се његов значај умањио и сакрио, морао је Немања бити за лествицу нижи или мањи од првих Вукановића, а нарочито Арпадовића, па је основни циљ био ородити Немању с Арпадовићима преко нелегитимних Вукановића! Зато, гроф Буонокаре де Видман који зетску династију изводи од Гота, саме Немањиће изводи од Вукана (нелегитимног) Великог рашког жупана, што стоји у вези случаја из Рашке, када је Бодин својевољно и нелегитмно пренео жупанство.

Два пута крунисани српски цар Бодин, кога хроничар Ана Комнина назива „ратоборни злоћа“, направио је кобну грешку, што није поставио за жупане Рашке своју браћу или стричевиће, по исконски наслеђеном владарском праву, већ је то наследно право пренео на своје дворјане-клетвенике Марка и Вукана, каквих је био пун двор!? Код Срба се владарска право од искона стицало на основу положаја и права својих предака, па ће погубан и нелегитиман потез Бодина, допринети касније слому српске државе. Барски родословац, такође, сасвим исправно закључује, да су разлози пропасти (српске) државе везани с узроцима пропадања династије.

Преко нелегитимних Вукановића, Угри Арпадовићи су удајом Јелене ћерке Уроша I за Белу II Слепог (1129 г.), наводно стекли право поседовања дела српске земље. Већ се угарски краљ Емерик (1196-204 г.) самопрозвао краљем Срба, а Угри се ни до данас нису одрекли тог права, с претензијом ширења до замишљеног нестанка српскога рода. Чукунунука Беле II Слијепог и Јелене, принцеза Каталина, удала се за краља Драгутина праунука Немањина, а Арпадовићи су се спретно уселили у цариградски двор, где су дали значајан допринос паду Цариграда 1204 године, преко удаје Маргарите, ћерке Беле III за цара Ромеја Исака II Анђела.

Истраживачи који нису поверовли тумачењу владајуће историјска науке, окренули су се Барском родослову и четворици биографа Стефана Немање: Првовенчаном, Светом Сави и двојици хиландарских монаха: Доментијану и Теодосију. Никола Радојчић је први увидео чињеницу, да је само крај списа Летопис попа Дукљанина (с много наслова, верзија и аутора) заправо дело барског свештеника, па га је с правом назвао Барски родослов. Дукљанин је, дакле дотерао своју хронику до саме владавине Немањине и писао је под његовом влашћу... Он је знао такође ко су били Немањина браћа, отац, и даљи му преци; па што нам је он и о томе изричито казао, можемо му ваљда веровати пре него ма коме од доцнијих или данашњих твораца његовог родослова (К. Николајевић).

Синиша Богдановић такође цитира Дукљанина, наводећи као оца Немањина Драгихну (Драгињу) и његове синове: Првоша, Грубешу, Сирака и Немању. Између осталог, аргументовано побија Десу: Они, који у Деси Немањина оца виде, морали би, да су године поближе испитивали, дознати да је Деса најмлађи (трећи) син великог жупана Уроша I (Вукановић), који је за вријеме краља Ђорђа у Рашкој владао, по годинама могао бити само вршњак Немањин, а никако његов отац (С. Богдановић). Историјска је чињеница, да је Деса био старији око 10 година од Немање. Даље, наводи како Деса никада није морао, нити је бежао у Зету, него је жупанство добио када је Манојло исто одузео Десином најстаријем брату Чедомиљу (Примиславу).

Пратећи Дукљанина и Николајевића, С. Богдановић констатује да је Драгихна био најстарији од браће (?), који се у неспоразумевању с млађима повукао у Зету, гдје му се родио син Немања. Потврђује, да се то десило 1113 године, када је умро клетвеник Бодинов жупан Вукан, а његов зет Владимир III (1103-114), краљ Зете, да би се ослободио свих Браниславића (браћа од стричева), задовољио их је поделом Рашке. Драгихна се из Зете вратио 1131 године, када је са сцене нестао краљ Ђорђе. Синиша Богдсновић наводи да се Драгихна борио са Урошевићима, али такође, износи да се не зна када је Драгихна умро или погинуо. Драгихну свакако налазимо у изворима о Зети за владе краља Ђорђа. Значајан спомен његових поседа у Зети, стоји и дан данас на десној страни реке Бојане под именом насеља Драгиња по њему названог.
Фотографија корисника Слободан М. Филиповић
Лоза Нeмањића
 
У деветом пáсу лозе пренемањића (в. таблицу) децидно се види, да су краљ Владимир и Доброслав браћа од стричева. Као што је познато, Владимир са Косаром ћерком цара Самуила није имао деце. Доброслав, касније назван Војислав, приде Стефан II, имао је петорицу синова. То су она петорица, која су заједно с оцем Доброславом извојевала чувену победу на Румији код Бара, над Ромејима, тада већ изричито названим „Грцима“. Један од те петорице је Радослав II, прадеда Немањин. Деда Немањин је Бранислав, кнез Травуније, најстарији син Радослава, којега је Бодин убио код Дубровника. Заједно су страдали: Бранислав и брат му Градислав са сином Берињом. Њих је претходно заробио Бодин. Предихна, најстарији син Бранислава, погинуо је истога дана у окршају.

Преостала браћа оца Немањина Драгихне (Драгиње) су: Петар, Градихна, Тврдислав, Драгило и Грубеша. Сигурно је познато да је Градихна ожењен из Рашке. Када је 1131 године нестао Ђорђе, последњи изданак Бодиновог рода, краљ ширих предела постаје Браниславов син Градихна (1131-43 г.). Он је рођени брат Драгихне, оца Немањиног. Градихну је наследио најстарији син Радослав III, који је одмах исте године посетио цара Манојла у Цариграду. Његова позиција као краља Зете, биће нестабилна без изричите подршке Цариграда. Ипак, године 1161, жупан рашки Деса му је одузео све територије, осим неколико приморских градова а Немањина браћа су се сукобила с њим.

Отац Драгихне (Драгиње) и деда Немањин је Бранислав II, прадеда Немањин је краљ Подгорја и Травуније Радослав II, Немањин чукундеда је велики Доброслав I (Стефан II или Војислав), такође краљ ширих западних српских земаља, који је директно наследио Владимира. Немања је имао још тројицу браће. Он је свакако најмлађи од свих, а сигурно се зна да је најстарији Мирослав (Првослав), затим следе Грубеша II (Завида) и Страцимир (Сирак). После смрти Чедомиљеве 1156 године, Манојло је дао велико жупанство Првошу (Мирославу), најстаријем брату Немањином, који није искористио повјерење Манојлово, него заједно са Угрима покушао да се ослободи Роум (Ромеја или „Византија“).

То је иначе време када је цар Манојло стално био присутан на Балкану, у вези угарске круне и мешао се у династичке борбе после смрти угарског краља Гејзе II 1161 године, односно време када Манојло одводи 1162 године Десу за Цариград, одакле се више није вратио. Постоји више узрока Десиног свргнућа, али су два разлога основна: Деса је 1161 г. напао Зету која се налазила под патронатом Манојла Комнина, а 1162 године одбио је да заједно са Манојлом војује на Угре.

Гдје је ту Немања? После Пантинске битке Немањи јача поверење у очима Манојла, без кога се у то време ништа значајно на Балкану не може десити. Посед Дубочицу, добија Немања од Манојла а када се овај уверио да се у њега може уздати, добија и Дендру без које Деса остаје заувијек. Првослав (Мирослав) је велики жупан од 1156-59 године, кад оно Немања поче подизати цркве по својим областима. С. Богдановић наводи и Немањино тамничење, које свакако није дуго трајало, а није искључена ни Манојлова интервенција. Историчари, чињеницу тамничења Немањина никако не прескачу, а нико је фактички не доказује, јер нема доказа о томе, али, свакако, да је било несугласја о неким питањима око власти међу браћом.

Немањина смерност у православљу итекако је одговарала Манојлу, који се у суштини налазио у гротлу превараната владарске куће и цариградског атара. Та непоколебљива верност убедила је цара Манојла напослетку, тако, да је, уговарајући 1163 г. мир са Угрима уговорио, да се Босна, до тада држава Борића таста Немањина и Рашка, сједине у једну српску државу под врховним господствомроумским (ромејским), а да Стеван Немања буде велики жупан и господар те државице српске (исто, Богдановић, 60). Свргнутог великог жупана Првослава (Мирослава) Манојло је само казнио, дајући му пределе за живот на територији Будимље (Васојевићи). Грубеша (Завида) држао је подручје на реци Лим, а Страцимир на горњој Моравици (Западна Морава), а сви ови предели се налазе западније од Немањиних поседа.

Разлози незадовољства браће против Немање, који се наводе у вези са зидањем цркава, свакако да нису главни. Манојло је осећао стаменост и јачање Немањино, па му је одговарало да се сузбије и ослаби снага неког од помесних жупана, а то је овога пута био Немања. Та војска која је пошла на Немању, углавном је била најамничка војска „Грка“, Франака, Турака и других. Извјесно, да је као ромејски поданик краљ Радослав помагао, а негдје пише и учествовао у том сукобу. Потпуна Немањина победа, резултирала је смрћу Немањиног брата Грубеше (Завиде) који се утопио у ријеци Ситници. Нигдје не стоји да је неко Грубешу убио. Остао је рањен и краљ Радослав, који се према изворима лечио у Дубровнику. Убрзо је Немања постао Велики жупан.

Наредне српске династије тражиле су начина за што тешње повезивање с Немањиним родом, највише Лазаревићи, Бранковићи и Котроманићи. Говорећи о династији Немањића, Н. Радојчић каже: Раније су се и то дуго времена несумњиво знали појасеви (пасови) и пре Стефана Немање, али их нису истицали његови синови Стефан и Сава, и по њима не, остали српски ранији историци, да би се српска држава и црква са својим срећним почецима везала само за Стефана Немању и светога Саву .

Чињеницу, где се Немања родио, као и када се родио и крстио сви веома радо експлоатишу, али, у свему је најважније знати ко је отац Немањин и од кога су рода његови преци. Где се ко рађао од тако широке породице, не представља битну чињеницу, нити је место рођења утицало на владарска права.

Данашња историографија систематски приписује геноцидност католичке цркве лози Немањића, како би се прикрио њихов значај и породично тројство Немањића у стварању српске државе: грандиозне идеје и одлучност Немањина, предузимљивост сина Стефана и духовна вертикалс у делу монаха Саве.

приредио С. Филиповић, из књиге „Родом до искона“
Р. Кривокапића – Клачинског

Родослов Стефана Трећег или Немање:
 
 


35 €